Ecke rechts
Header Pic
 
Header Pic
Header Pic  PfeilDobrodošli / Welcome arrow Istorija Header Pic
Header Pic

Istorija

PDF Štampaj E-pošta

PRVI SRPSKI USTANAK

Image
Prvi srpski ustanak koji je izbio 14. februara 1804. nije bio jedan od cestih narodnih ustanaka koji su tokom Novog veka izbijali sirom Evrope i po kojima je u stolecima svog opadanja bilo poznato Osmnansko carstvo. Prvi srpski ustanak bio je nacionalna i socijalna revolucija. Jos su rani pisci njegove istorije primetili slicnost izmedju Americkog rata za nezavisnost, Francuske revolucije, italijanskih karbonara, ratova za nezavisnost drzava Juzne Amerike i srpskih ustanaka koji su od 1776. do 1815. iz korena promenile Svet. Do 1848 Srpska revoliucija bila je najistocnija burzoaska revolucija na Svetu. Bila je to velika prekretnica koja je oznacila pocetak borbe za oslobodjenje i drzavno osamostaljenje balkanskih naroda.

Prvi Srpski ustanak poceo je posle takozvane “sece knezova”, velike kaznene ekspedicije za vreme koje su beogradske dahije pogubile oko sedamdeset nahijskih glavesina Beogradskog pasaluka. Jos od 1791 i Svistovskog mira Srbi u Beogradskom pasaluku uzivali su izvesni stepen autonomije, tkz. knezinsku samoupravu, koja je ukinuta kada su se od Porte odmetnuli janicari predvodjeni cetvoricom dahija. Medjutim, za razilku od tri rata protiv Osmanskog carstva u kojima su Srbi uzeli ucesca u 18. veku, vec od 1804. srpski ustanici stavili su pred sebe zadatak stvaranja nove srpske drzave.

Image
Djordje Petrovic – Karadjordje, vodja ustanka, bio je imenovan za Vozda i komandanta, a ustanici su 1804. uspostavili Praviteljstvujusci sovjet (ustanovu koja je bila ujedno predstavnicka i izvrsna ustanova), dok je ustavni akt cija je svecana deklaracija pod naslovom Srpska sloboda bila samo srpska verzija Deklaracije slobode coveka i gradjanina, donesen 1808. godine. Iako neprekidno u ratu ustanicka Srbija se neprekidno razvijala, njeno se stanovnistvo gotovo udvostrucilo, tako sto je od cetristotine hiljada stanovnika poraslo na cak sedamstotina hiljada do 1813. godine. Pored izrade oruzja u zemlji su poceli da cvetaju zanati, trgovina, a prosveta je okrunjena osnivanjem Velike skole, prve pretece univerziteta.

Prvi srpski ustanak predstavlja veliki evropski dogadjaj sa pocetka 19. veka. U poredjenju sa “Velikom armijom” cijih je cetiri stotine hiljada vojnika Napoleon poveo na Rusiju ustanicka narodna vojska od dvadeset i pet hiljada ljudi nije izgledala znacajna. Ipak, na Srbiju su u vise navrtata od Vidina, Nisa i Travnika kretale stotine hiljada vojnika, a ona se uz, ali i bez ruske pomoci uspesno odbranila. U bitkama na Ivankovcu 1805 i Misaru 1806 ustananicka vojska pokazala je stratesku sposobnost jednaku biilo kojoj Velingtonovoj ili Bliherovoj armiji, uspeh u opsadi Beograda prema tradiciji oslobodjenog na Svetog Andriju Prvozvanog 1806 odjeknuo je sirom Evrope a pozrtvovana hrabrost Stevana Sindjelica na Cegru 1809, brace Nedic na Cokesini i Hajduk-Veljka Petrovica u odbrani Negotina usle su u narodnu pesmu i u mit koji zivi do nasih dana. Toliko je znacaj ustanka bio ocigledan i veliki da mu je rpvi spomenik podignut vec u septembru 1804 u austrijskom gradu Pancevu, dok je su savermenici vec 1813 smatrali da bi na Deligradu, sancu koji se odrzao posle pada Beogradske tvrdjave u turske ruke u oktobru 1813, trebalo podici spomenik nevidjene velicine i neuporedive lepote.

Image
Jedan od najvecih istoricara Balkana Trajan Stojanovic primetio je jednom prilikom kako su 1804 stanovnici Srbije posle vekova zivota pod Osmanskim carstvom docekali kao zajednica bliza neolitu nego li tradicijama srednjovekovne srpske drzave. Ipak, uticaj obrazovanih Srba iz insotranstva kakavi su bili Dositej Obradovic, Bozidar Grujovic i Ivan Jugovic, ucinio je Srbiju spremnom da udje u red evropskih naroda.

Ustanicke deputacije posle su u Carigrad pod Petrom Ickom, Sankt Petersburg u koji je prva predvodjena Protom Matejom Nenadovicem posla jos tokom prvih meseci ustanka, i u Pariz. Za Srbiju su u to vreme culi svi, posvetio joj je paznju cak i Njujork tajms (Nenj York Times). Sam Karadjordje bio je istovremeno inspiracija Aleksandru Sergejevicu Puskinu, ali i najcesece spomenuti Juzni Sloven u engleskoj popularnoj knjizevnosti novinama tokom prve polovine 19. veka. Takva Srbija tezila je modernizaciji, ali i obnovi srpske drzave.

Cinjenica da su u to vreme trajali Napoleonski ratovi ucinila je da Austrija pritisnuta porazima i delom okupirana od strane francuske vojske ne bude u stanju da se aktivno umesa i onemoguci nastajanje srpske drzave. Paradoks istorije predstavlja cinjenica da je jednu ancionalnu i socijalnu revoluciju tada podrzalo Rusko carstvo koje je bilo zatocnik konzervativizma u Evropi. Planovi obnove Srbije nastali su vec 1806. i 1808, napisani od strane ruskog konzula Rodofinikina i porfesora na Velikoj skoli Ivan Jugovic. Ruske vojske ratovale su do 1809. na Dunavu sa Osmanskim carstvom pruzajuci omogucavajuci ne samo opstanak, vec i sirenje ustanka.

Iako je Prvi srpski ustanak ugusen, samouprava je ubrzo obnovljena, da bi posle Drugog srpskog ustanka 1815. bila uspostavljena poluatonomija na cijim je osnovama izgradjena Knezevina Srbija koja je do 1878. uspela da postepeno stekne potpunu samostalnost i zatim nezavisnost.

Istoricar Cedomir Antic

DRUGI SRPSKI USTANAK

Srpski narod, koji je pri prvim pobedama u Prvom srpskom ustanku osetio slobodu, nije mogao ponovo da trpi turski teror. Vec prvih godina posle ugusenja Prvog srpskog ustanka narod je poceo da se dize protiv Turaka. tako je u cacanskom kraju 1814 godine, kao odgovor na tursko nasilje, izbila buna. Turci su je ubrzo ugusili i oko 300 uhvatanih ustanika ubili.

Srpske staresine, medju kojima je bio i Milos Obrenovic, pokusali su pregovorima da zaustave nasilje Turaka. Velike sile, medjutim, nisu htele da se mesaju u srpsko-turske odnose. Turci su nastavili da pljackaju, zlostavljaju i ubijaju neduzni narod. Vise se nije moglo trpeti ni cekati. U selu Takovu, aprila 1815 godine, srpske staresine su se sastale i donele odluku da podignu ustanak. za vodju ustanka izabran je Milos Obrenovic.

Ustanici su ubrzo oslobodili veci deo Srbije. Vece bitke vodjene su kod Ljubica, u blizini Cacka, i na Dublju u Macvi. U bici kod Ljubica svojim junastvom posebno se istakao Tanasko Rajic.

Turci su hteli silom da uguse ustanak, ali su se plasili da ce se sukobiti sa Rusijom. Doslo je do pregovora i Milos je izborio slobodu vecem delu zemlje. Sloboda nije bila potpuna, jer je Srbija morala da priznaje tursku vlast i placa sultanu danak. Knez Milos je i dalje vodio pregovore sa Turcima, pa je uspeo da Srbiji obezbedi odredjenu samostalnost pod vrhovnom turskom vlascu, sto je potvrdjeno Naredbama turskog sultana iz 1830 i 1833 godine. Dozvoljena je trgovina i zidanje crkava i manastira, a Turci su iseljevani iz Srbije. Milosu Obrenovicu je priznato pravo da bude knez koga ce nasledjivati njegovi potomci. U gradovima su, medjutim, ostali turski garnizoni, Srbija je i dalje morala da placa danak sultanu, a pod turskom vlascu je ostalo jos dosta oblasti naseljenim Srbima.

PRVI BALKANSKI RAT

Prvi balkanski rat poceo je krajem 1912 godine. Rat je trajao oko osam meseci. Najveca bitka vodjena je izmedju srpske i turske vojske u oktobru 1912 godine u blizini Kumanova. Posle ogorvenih borbi Turci su bili prinudjeni na povlacenje. Srpska vojska je potom nastupala nesto opreznije. Turci su, medjutim, sredili svoje redove, pa je posle mesec dana doslo do novog sukoba kod Bitolja. Posle trodnevnih borbi Turci su se povukli. Srpska vojska je oslobodila Kosovo i Metohiju.

Crnogorska vojska je istovremeno oslobodila Novopazarski sandjak i Metohiju i zajedno sa srpskom vojskom - severnu Albaniju.

I grci i Bugari su u borbama imali uspeha. Grci su proterali Turke sa svoje teritorije, dok su Bugari posle pocetnog uspeha bili zaustavljeni. medjutim, u pomoc su im pritekli Srbi, pa su Turci bili potuceni.

Londonskim mirom 1913 godine rat je okoncan a drzave pobednice su zadrzale oslobodjene teritorije. Turci su konacno proterani sa Balkanskog poluostrva a Makedonija podeljena izmedju Srbije, Bugarske i Grcke.

DRUGI BALKANSKI RAT

Balkanski savez je smetao Austo- Ugarskoj, koja je zelela da prodre na istok. Zato je nastojala da zavadi saveznicke i rasturi ovaj savez. Nagovarala je Bugarsku da od Srbije trazi deo Makedonije. Potpomgnuta od Austro-Ugarske, Bugarska je odlucila da spor resi ratom.

Drugi balkanski rat poceo je napadom bugarske vojske na srpske snage krajem juna1913 godine kod Bregalnice. U omoc srpskoj vojsci priskocile su Crna Gora i Grcka. Bugarske snage su pretrpele tezak poraz. Srpska vojska je imala uspeha i na ostalim frontovima. Bugarska je bila prinudjena da posle mesec dana zatrazi primorje, kojim se odrekla spornih teritorija u korist Srbije.

Balkanski ratovi imaju visestruki znacaj za Srbiju i Crnu Goru. Obe drzave su se konacno oslobodile od Turaka i stvorile su zajednicku granicu prema Austo-Ugarskoj, koja je onemogucila njeno sirenje na istok. Uspesi u ratu podigli su ugled Srbije i Crne Gore.

PRVI SVETSKI RAT

Cerska bitka (12-24. avgusta 1914) upisana je zlatnim slovima u vojnu istoriju srpskog naroda. Pobeda srpske vojske u toj bici bila je prva saveznicka pobeda u Prvom svetskom ratu (1914-1918). U odlucujucem delu operacije, na planini Ceru, austrougarska Peta armija bila je potucena i odbacena natrag preko Drine.

Bitka na Drini (6. septembra - 11. novembra 1914) bila je najkrvavija bitka koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, narocito borbe oko srednjeg toka Drine, na Gucevu i na Mackovom kamenu. Njome je zaustavljena i druga ofanziva austrougarske vojske na Srbiju.

Kolubarska bitka (16. novembra - 15. decembra 1914) i pobeda srpske vojske doprineli su da znatno poraste ugled Srbije kod saveznika. U zavrsnoj fazi bitke srpska vojska je uspela da za svega 13 dana izbaci neprijatelja iz zemlje i ponovo uspostavi front na Drini i Savi.

Boj kod Mojkovca (6-7. januara 1916), u kome se crnogorska Sandzacka vojska uspesno branila u austrougarskoj ofanzivi, znatno je olaksao operacije srpske vojske, obezbedujuci joj povlacenje kroz Crnu Goru ka Albaniji.

Albanska golgota - Povlacenje srpske vojske (novembar 1915 - januar 1916), nazvano i „srpska golgota kroz albanske gudure", ostvareno je u uslovima jakih mrazeva, gladi, umora, bolesti i gotovo svakodnevnih borbi protiv Bugara, Austrougara i Albanaca. Oko 100.000 vojnika i izbeglica ostavilo je svoje zivote na tom legendarnom mars-manevru srpske vojske, koji su mnogi istoricari skloni da porede sa Napoleonovim i Suvorovljevim forsiranjem Alpa.

Solunski front (1916-1918) obuhvata borbe vojski sila Antante protiv Centralnih sila na prostoru od Orfanskog zaliva, preko grcke i albanske teritorije, do Jonskog mora. Srpska vojska je u septembru 1916. uspesno ucestvovala u saveznickoj ofanzivi, zauzevsi Kajmakcalan posle zestokih borbi protiv bugarskih snaga.

Proboj Solunskog fronta i saveznicka solunska ofanziva u jesen 1918, u kojima je srpska vojska odigrala glavnu ulogu, ubrajaju se u najuspesnije operacije Prvog svetskog rata.

Srbija je svoje ucesce u Prvom svetskom ratu platila cenom od milion mrtvih (oko 22 odsto stanovnistva), a Crna Gora je imala oko 50.000 poginulih (osmina stanovnistva).

DRUGI SVETSKI RAT

Image
Podvizi pilota Sestog lovackog puka na nebu iznad Beograda, junacka borba posade monitora „Drava" na Dunavu, herojsko delo dvojice porucnika bojnog broda u Bokokotorskom zalivu, vece borbe na frontu prema Skadru, oko Cacka, Uzica... sve to nije bilo dovoljno da spreci brzu kapitulaciju Jugoslavije u Aprilskom ratu (1941). Zemlja je bila porobljena i rasparcana, izlozena nevidenom teroru okupatora i njihovih pomagaca, ali nije bila pokorena, iako je nad Srbima u fasistickoj kvislinskoj tvorevini NDH sproveden genocid stravicnih razmera (Jasenovac kao „najveci srpski grad pod zemljom").

Kadinjaca (novembar 1941), Rudo (decembar 1941), Igmanski mars (januar 1942), Kozara (jun-jul 1942), Neretva (januar-mart 1943), Sutjeska (maj-jun 1943), Batinska bitka (novembar 1944), proboj Sremskog fronta (april 1945) - samo su neki od nezaobilaznih medasa Narodnooslobodilackog i antifasistickog rata koji je iznedrio Narodnooslobodilacku vojsku Jugoslavije (NOVSCG), odnosno Jugoslovensku armiju (JA), kao oruzanu silu koja je stekla neosporan ugled medu saveznickim armijama i postala znacajan cinilac na sredozemnom ratistu. Ona je rat zavrsila sa 800.000 naoruzanih boraca i kao cetvrta saveznicka sila u Evropi (posle sovjetske, britanske i americke).

Novija istorijografija pocinje da otkriva i ulogu cetnickog pokreta Draze Mihajlovica i drugih cetnickih pokreta u borbama protiv okupatora na prostoru Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Hrvatske. Kako je istorijska istina dugo godina bila prezentovana od strane pobednika, partizanskog pokreta koji je paralelno sa oslobodilackim ratom vodio i revolucionarnu borbu za svoju ideologiju, nasa organizacija nece se upustati u podele vec cemo ostaviti istoricarima i vremenu da dodju do prave istine.

Za nas su veterani svi oni koji su vodili borbu za slobodu srpskog naroda i medju njima necemo praviti podele na ideoloskoj osnovi.

 
Header Pic
left unten
© 2016 Ratni veterani Srbije
right unten